Учитавање

Унесите термин за претрагу

ИНТЕРВЈУ

МАРКО КРСМАНЧИЋ – ЖИВОТНА ПРИЧА ТРОФЕЈНОГ РУКОМЕТАША ИЗ ЗАЈЕЧАРА

Подели

Трбухом за крухом у непознат свет, само са једним циљем. Успети у спорту који воли. То је пут којим је ишао пуних осамнаест година Марко Крсманчић, рођени Зајечарац, који је одмах након завршетка основне школе напустио родитељску кућу и запутио се у Врбас, вођен рукометним сновима. Прва станица Врбас и проведених годину и по дана, а потом одлазак у Каћ и скоро пет година у дресу Југовића, где постаје и најмлађи капитен у историји. Шта памти из тог периода, питамо на почетку разговора?

“Владан Јордовић. Разлог због ког сам и отишао са 14 година из Зајечара и човек који је један од  најзаслужнијих за мој рукометни развој. Пружио ми је шансу у првом тиму као голобрадом младићу у Југовићу. Играли смо сјајан рукомет у то време, млад састав који је са успехом парирао свима, постао и капитен. У Каћу сам стекао и много пријатеља за цео живот. Заволео сам то место, а Југовић доживљавам као другу кућу. Све у свему године за незаборав, прича у даху Крсманчић за “Глас спорта”.

Онда са једва 20 година на плећима први одлазак у иностранство. Одмах и најјача лига на свету, немачка Бундеслига?

“Одлично одрађене припреме, био сам узбуђен због доласка у “Дормаген” и изазова играња на највишем нивоу. Онда деби и утакмица са Фленсбургом, тешка повреда колена и изгубљена година. Опоравак је био дужи од шест месеци, више се нисам враћао на терен до краја сезоне”, са сетом се присећа Крсманчић.

Клуб је након тога прогласио банкрот, а онда и поред жеље за останком у Другој немачкој лиги, која је сасвим сигурно у пет-шест светских такмичења, обрели сте се у Аустрији.

“Тренер у Дормагену био је Каи Ваншнајдер, сјајан стручњак и желео сам да наставимо сарадњу. Ипак, на наговор менаџера и великог пријатеља Милана Јокића отишао сам у Хард, место на тромеђи Аустрије, Швајцарске и Немачке, одрадио пар тренинга са екипом. Тренер Маркус Бургер и управа били су презадовољни виђеним, понудили су ми добар двогодишњи уговор и ненадано сам остао”, наводи Крсманчић.

Градић на обали Боденског језера недалеко од Брегенца постао је кућа Крсманчића наредне четири године. Уследила је жетва трофеја и најбољи период у историји “Алпла Харда”.

“Невероватне године заиста. Титула је стигла већ прве сезоне, тек друга у историји клуба, потом још три у низу, па уз освојен куп и суперкуп Аустрије, чини биланс од шест трофеја у четири године. Већ пре краја прве сезоне понудили су ми продужетак уговора на још две године, веровали су у мене, а ја сам им то на терену надам се и вратио”, с поносом се присећа Крсманчић.

Било је и неких незаборавних европских мечева, иако ЕХФ такмичења нису била у првом плану управе аустријског шампиона.

“Имали смо право на четири странца, по прописима аустријског савеза. Поред мене ту су били и сјајни голман Голуб Докнић, с којим се знам још из Врбаса, затим пивотмен Крешимир Козина, сада играч Гепингена и одлични леворуки Јагодинац Марко Танасковић. Сећам се сјајних сусрета са Шамберијем, предвођеним браћом Жил. Нисмо поражени у две утакмице, обе смо одиграли нерешено, али су Французи прошли даље због више голова датих у гостима. Пре тога смо избацили и одличну екипу украјинског “Мотора” из Запорожја, тако да нам је то вероватно најбоља евро сезона”, истиче Крсманчић.

Незаборавне четири године у Харду и потом одлазак у Мађарску?

“Наше велико рукометно име, играч, тренер и селектор, а тадашњи тренер Владан Матић ме је желео у Татабањи. Договорили смо се брзо, одлична екипа, желели су искорак на табели. Успели смо да освојимо треће место, иза неприкосновених Веспрема и Сегеда”, подвлачи зајечарски средњи бек.

Ипак, растанак је уследио после само једне сезоне. Потом, прилично изненада одлазак у Турску и коначно деби у Лиги шампиона?

“Нисам журио са избором новог клуба. Негде у септембру, стигао је позив вишеструког шампиона Турске Бешикташа. Нисам се много двоумио, на клупи је био легендарни Муфит Арин, у екипи права балканска колонија, Прибак, Дачевић, Вражалић, Нинчевић и Буљубашић”, наводи Крсманчић.

Боравак у Истанбулу памти се и по трофејима.

“Три сезоне и три титуле, уз пехаре купа и суперкупа Турске, као и играње на највишем нивоу у Лиги шампиона, свакако су оно што се памти и остаје за сва времена”, наглашава сада већ искусни зајечарски рукометаш.

Потом 2019. године следи нови одлазак у Мађарску у редове амбициозног Дабаша. Откуд поново код наших северних суседа?

“Желео сам да будем ближе кући, они су хтели пласман у првој половини табеле, амбиције су нам се поклопиле и лако смо се договорили. Ипак, сезона је због короне у марту прекинута, а као последица наступила је и економска криза у клубу, па смо споразумно раскинули уговор и опет сам био слободан играч”.

Кажу да се на стара места не треба враћати, али то у вашем примеру није важило. Повратак на место успеха у аустријски Хард и нова титула?

“Заиста тешка сезона, пуна успона и падова, али на крају можда зато и слађа титула освојена против старих ривала “Фајверса”. На клупи је био некадашњи саиграч у редовима Харда, бивши тренер Извиђача из Љубушког Марио Бјелиш, а на голу и даље ванвременски Голуб Докнић. Нисмо били фаворити против бечког тима, али смо у другом делу сезоне играли сјајно и стигли до трофеја”, истиче Крсманчић.

По завршетку сезоне уследио је изненадни долазак у Црвену звезду, повратак у Србију након 12 печалбарских година. “Глас спорта” је већ о томе писао (http://glassporta.rs/marko-krsmancic-novi-rukometas-crvene-zvezde-povratak-zajecarca-u-srpski-rukomet-nakon-vise-od-decenije/), али сада уживо питамо Марка о разлозима доласка у редове посрнулог гиганта из Београда?

“Наравно да је помогла и чињеница да сам навијач црвено-белих од рођења, али разлози су на првом месту породични. Супруга Наталија и три сина Мијат, Лазар и Јакша заслужују одмор после толико година живота у различитим земљама. Најстарији син завршио је први разред, желимо да деца расту и школују се у Србији, наглашава Крсманчић.

Црвена звезда је минулу сезону завршила на крајње незадовољавајућем 13. месту табеле, а долазак искусног зајечарског средњег бека, као и још неких појачања, гарантују да се таква година више неће поновити.

“Директор Перуничић и тренер Милосављевић су ме уверили у највише амбиције клуба и дугорочни план повратка Звезде на место које јој свакако припада. Потписао сам трогодишњи уговор, то говори у прилог томе”.

Када вас зове легенда српског и светског рукомета Ненад Перуничић, а сјајно српско крило из неких лепших рукометних времена Жикица Милосављевић подржава ваш долазак, онда то сигурно значи да вредите?

“Надам се да ћу играма на терену оправдати њихово поверење. Шта да кажем о таквим величинама? Ненад Перуничић је био иницијатор мог доласка, гледао сам и неке утакмице минуле сезоне, а кроз разговоре са тренером Милосављевићем схватио сам која су његова очекивања од мене, тако да се надам да ћемо имати успешну сезону”, каже Крсманчић.

Потичеш из праве рукометне породице. Отац Златко, који нас је прерано напустио, а који је био пријатељ потписника ових редова, уткао је себе у зајечарски рукомет. Његовим путем наставили сте и ти и брат Младен, који је имао сјајну минулу сезону у Мађарској?

“Пренео нам је велику љубав према рукомету, као и да таленат без огромног рада и одрицања не значи много. Младен је веома задовољан у Чургу, најбољи је стрелац екипе и међу најбоља три у лиги. Ове сезоне скинули су скалпове и Сегеда и Веспрема, завршили међу прве четири екипе, па је и продужио уговор са амбициозним клубом”, поносан је на млађег брата Марко Крсманчић.

Шта рећи на крају о дечаку који је путовању дугом осамнаест година из родног Зајечара постао човек. О сјајном средњем беку, који ће сигуран сам своју вредност потврдити и у Звезди, чији ће дрес с поносом носити. Повремени репрезентативац Србије, учесник Светског првенства у Шпанији 2013. године, свакако је ту било простора за више, али то није зависило од њега. Марко Крсманчић, супруг Наталије и отац Мијата, Лазара и Јакше, још један од оних који су се са Краљевице винули у рукометне и спортске висине.

“Глас спорта” жели пуно среће у наставку спортске каријере овом изузетном младом човеку и рукометашу, уз још једно подсећање да се уз напоран рад може постићи много, само ако се довољно верује у то.

Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Забрањено преузимање комплетног текста, а уколико преузимате део текста или фотографије, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз линк ка изворној вести.

 

Тагови

Можда вам се и ово свиђа

Оставите ваш коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *