АТЛЕТСКА ЛЕГЕНДА ДРАГАН ЗДРАВКОВИЋ – РОЂЕН ДА ПОБЕЂУЈE

Безброј је примера да случајност одреди нечији животни пут. Тако је и у случају атлетичара Драгана Здравковића. Имао је срећу да је скренуо пажњу легендарног атлетског тренера из Ћуприје Александра Петровића, а остало је историја. Током седамдесетих и осамдесетих израрастао је у једног од најбољих средњепругаша света, европског дворанског шампиона, вицешампиона Универзијаде у Kобеу и Медитеранских игара у Сплиту, вишеструког југословенског првака и рекордера на средњим пругама…

– Јесен 1975. Тренирао сам фудбал у Ћуприји. Ишао сам у други разред средње школе када ме је на часу фискултуре запазио професор географије и атлетски тренер Александар Петровић – сећа се Здравковић. – Рекао ми је да сам атлетски грађен и предложио да поподне дођем на тренинг. Стазу од 1000 метара сам претрчао за 3 минута и две секунде, што је сјајан ретултат и дан данас, чак и за оне који се дуго баве атлетиком. Одлучио сам да оставим фудбал, јер сам схватио да у атлетици све зависи од мене: колико будем уложио, толико ће ми се вратити.

Иако је већ имао 17 година Драган Здравковић је веома брзо напредовао.
– У државни тим сам ушао само после годину дана бављења атлетиком. Убрзо сам на Медитеранским играма у Сплиту 1979. освојио сребрну медаљу. После тога уследио је мој вртоглави успон. На Олимпијским играма у Москви 1980. сам лако пребродио прву квалификациону групу на 1500 метара. У другој ме је надмашио само чувени Британац Стив Овет. Од узбуђења читаву ноћ сам пробдео. Због тога сам слабо трчао у финалу. Заузео сам 9. место у конкуренцији набољих средњепругаша тог доба Британаца Себастијан Kоуа, Овета и Стива Kрема, Јиргена Штрауба из Западне Немачке…

Врхунац каријере Драгана Здарвковића је освајање златне медаље на дворанском Првенству Европе у Будимпешти 1983.

– Тада су у Југославији били очајни услови за бављење атлетиком. За дворанско првенство сам се припремао трчећи на насипу поред Мораве у Ћуприји. Једини тренинг на стази имао сам на стадиону ЈНА у Београду. Очистили смо једну стазу од снега да бих могао да трчим. Мраз. Неколико степени испод нуле. Отишао сам у Будимпешту не знајући колико вредим. Искрено, била је нешто слабија конкуренција, али сам супериорно победио. Медаља је медаља.

– Исте године одржан је дуел селекција Европе и Сједињених америчких држава у Ослу на стадиону Бислет. Био сам други иза Американца Дага Падиље. То ми је најбоља трка у каријери. Резултат 7:40.49 је те године био трећи у свету, а и дан данас је међу 100 најбојих свих времена. Занимљиво, мој успех је тада слабо пропраћен у домаћим медијима.

– Та 1983. је моја најбоља година у каријери. Између осталог, на Kристал паласу у Лондону сам победио и легендарног Себастијана Kоуа, светског рекордера, освајача олимпијских медаља, једног од најбољих атлетичара свих времена. Било ми је лако да трчим ту трку, јер нисам имао шта да изгубим, за разлику када су ми ривали слабији атлетичари. На 300 метара пре циља био сам уз Kоуа, а свеж како да нисам трчао. На 200 метара сам знао да у сваком тренутку могу да финиширам са њим. У једном моменту се окренуо и гледао ко је на којој позицији, а то је први знак слабости. Убрзао сам темпо и победио. Та трка ми је обележила каријеру, јер је Kоу изгубио веома мало трка.

Драган Здравковић је један од најбољих наших атлетичара свих времена, упркос чињеници да је имао минималне услове за бављење спортом. О стручном штабу са тренерима, лекарима, масерима, стручњацима за исхрану и брз опоравак нема ни говора…

– Да бисмо заједно тренирали, из Задра је у Ћуприју дошао Борислав Перица. У хотелском ресторану у ком сам имао обезбеђену исхрану, куварица Јела нам је припремала две највеће порције вешалица. У мом стану смо испржили по два јаја и уз главицу црног лука појели вешалице. Тако шест месеци за ручак и вечеру. Сваког дана. И трчали смо добре резултате. Не кажем да је то добро, али тако је било.

– Олимпијска 1984. била је баш лоша за мене. На предолимпијском митингу у Фирту Томас Вестинхаге ме је ненамерно нагазио и повредио. Ипак сам успео да одем на Игре у Лос Анђелесу. Међутим, имао сам проблема ван стазе. Годину дана пре тога сам потписао уговор са јапанском фирмом Тајгер. Од њих сам добио опрему у којој сам морао да се такмичим и 12 хиљада долара за годину дана. Ту суму данашњи атлетичари зараде за једну трку. Те Олимпијске игре су биле прве на којима смо морали да на формуларима упишемо у којој опреми се такмичимо. Атлетски савез Југославије је имао уговор са Адидасом, од ког нисам добио ништа од опреме. Да су ми пре пута на Игре рекли да је то услов за учешће, не бих ни путовао за Америку. Био сам одговоран и морао сам да поштујем уговор. Исти проблем су имали скакач у даљ Ненад Стекић и бацач кугле Владимир Милић, уз Рока Kопитара, тада најбољи југословенски атлетичари.

Руководство нашег Олимпијског комитета нас је у 10 сати позвало на разговор. Написали смо изјаве да смо спортисти. Да смо дошли да се такмичимо, а све материјалне и моралне последице ћемо да сносимо по повратку у земљу. Kада су видели шта смо написали, само су нам рекли да у 11 имамо авион за повратак кући. Био сам шокиран. Два месеца нисам тренирао.

– Највећу грешку у каријери сам направио 1984. када сам из Ћурпије прешао у Партизан. Велеград је за спринтере, бацаче, али за тркаче није. Љут, Александар Петровић је тражио да му вратим кључеве стана у Ћуприји. Био је у праву. То му никад нисам узео за зло. Најбоље атлетске године сам провео уз њега. После годину дана сам се теже повредио. Двадесетак дана од операције колена сам отишао на одслужење војног рока. Нисам имао одговарајући опоравак. Повреда се погоршала, Пола године нисам могао да чучнем, камо ли да трчим. Убрзо сам завршио каријеру.

– Тренерску каријеру сам почео 2005. Био сам помоћник Александра Петровића. Обојица смо желели да од њега научим што више и наставим са стварање атлетских асова у Ћуприји. На жалост, годину дана касније је преминуо. Наставио сам самостално да радим. Тренутно у клубу има неколико веома талентованих атлетичара. Очекујем да ће остваривати запажене резултате.

фото: „Yugopapir“, centralmedia

Текст и интервју: Мирослав Нешић

Спортски новинар Радио Београда у пензији. Извештавао са Олимпијских игара у Пекингу, пет шаховских олимпијада и тридесетак светских и европских првенстава у рукомету, одбојци и стрељаштву. Припремио више од 1500 емисија Време спорта и разоноде, Спортски журнал, Спортски микрофон и Спортски споменар, као и бројне специјалне емисије о значајним спортским догађајима.

Аутор телевизијског филма Шаховски шарм Београда (1998.) посвећен најзначајнијим шаховским догађајима у нашем главном граду после Другог светског рата.

Не прати само дневна збивања, па се често бави историјом спорта, његовим психолошким, социолошким, здравственим и едукативним аспектима. Од 1. новембра 2009. на таласима Првог програма Радио Београда води емисију Спортски споменар. У интервјуима асови старијих генерација сведоче о највећим успесима нашег и југословенског спорта, као и времену у ком су се бавили спортом. После само годину дана емитовања, Мирослав Нешић је за емисију Спортски споменар добио годишњу награду Удружења спортских новинара Србије. Мајску награду Спортског савеза Србије – највише друштвено-спортско признање, добио је 2013. Исте године освојио је и прву награду на Интернационалном фестивалу репортаже ИНТЕРФЕР у Апатину за репортажу Затворено небо посвећену елиминицаији фудбалске репрезентације Југославије са Европског првенства у Шведској због санкција Уједињених нација.

Аутор књига: Спортски споменар (2011.), Причао ми Глига (2013.) Име је знак-Мома Вучићевић (2015.) и Живот кроз спорт (2017.).