ЛАЗАР АНЂЕЛКОВИЋ – ДЕСНО КРИЛО ИЗ ЗАЈЕЧАРА У ЛЕТУ ДО РУКОМЕТНИХ ВИСИНА

Од времена Кристала у мушкој и КТК у женској конкуренцији, рукомет у Зајечару има посебно место. Негде у то време и деда јунака наше приче Јаков, започео је сопствену каријеру на истој позицији на којој ће га наследити скоро пола века касније унук, али у неким другим дресовима и градовима.

Кадетски и јуниорски репрезентативац Србије, деветнаестогодишњак са искуством из рукометне Сеха и Суперлиге. Већ са пет година отац га је одвео на први тренинг и заразио рукометом.

Лазар Анђелковић рођен је 2001. године у Зајечару, прошао школу рукомета на Краљевици у дресу Младости, а већ по завршетку основне школе, стигао је позив који није могао да одбије.

На кампу „Растимо“ у Свилајнцу приметили су га из Војводине и нису чекали много за прве кораке, а док разговарамо у просторијама Спортског савеза града Зајечара, питање се само намеће, да ли је било тешко донети одлуку о одласку од куће већ са 14 година?

„Свакако да је то био велики корак, али у договору са родитељима одлучио сам да је то за моју каријеру најбољи могући потез. Имао сам велику подршку тренера млађих категорија Војводине Бориса Ројевића, који је и најзаслужнији за мој одлазак у Нови Сад“, истиче Анђелковић.

Како се привикао на живот у Новом Саду и рад у Војводини?

„Добио сам стипендијски уговор, уписао средњу Саобраћајну школу и посветио се тренинзима. Војводина је што се тиче и омладинске школе и сениорског погона већ скоро деценију за копље испред свих осталих тимова у Србији, о чему говоре и резултати“, каже талентовано зајечарско десно крило.

После две године стигао је и позив у репрезентацију?

„Тог дана био сам ван себе од среће. Александар Радосављевић, тадашњи селектор кадетске репрезентације Србије уврстио ме је на списак играча за Европско првенство. Нисмо пружили бог зна какву игру, али смо успели да обезбедимо пласман на Светско првенство“.

Ни на Мундијалу тада јуниорска селекција Србије није успела да оствари запажен резултат?

„Играло се у Македонији, имали смо одличну атмосферу, али после мечева у групи, као да је све отишло на другу страну. Резултат је изостао, али пријатељство међу играчима је било на нивоу и мислим да ће и у будућности многи из тог састава бити важни шрафови сениорског тима“, истиче Анђелковић.

Паралелно је текла и клупска каријера?

Већ после две године, играо сам сениорски рукомет на двојној регистрацији, што ми је много помогло у сазревању. Најпре у Првој лиги Север у Темерину, потом и у новосадској Славији и Сивцу у Супер Б лиги“.

Дебитовао си и за први тим Војводине?

„Добио сам шансу и у Регионалној Сеха лиги, као и на европској сцени и у домаћем првенству. Било је и неких запажених издања“, каже млађани Анђелковић.

Ипак, у фебруару 2020. године дошло је до растанка с Новосађанима и потписивања уговора са Железничаром из Ниша. Шта се догодило?

Истекао ми је стипендијски уговор, понудили су ми професионални уговор на 3 и по године, али уз лагано увођење у први тим и можда још неку позајмицу. Нисам прихватио, иако тешка срца јер је први тренер постао Борис Ројевић, коме дугујем много. Ипак, растали смо се коректно, Нишлије су понудиле уговор на 2 и по године и важну улогу у тиму, што је било пресудно“, наводи јуниорски репрезентативац Србије.

Пандемија корона вируса и ванредно стање спречили су те у намери да се наметнеш на отвореној сцени?

„Дебитовао сам одмах по потписивању уговора, одиграо пет утакмица и уследила је већ добро позната ситуација. Не очајавам, тренирам код куће у Зајечару, на Краљевици и са екипом Младости у зајечарској хали спортова и одржавам форму, по упутима шефа струке Железничара Ђорђа Теодоровића. Већ 20. јула у Нишу, очекује нас почетак припрема за почетак новог првенства, поручује Анђелковић.

Какве су амбиције, личне и тимске у наредној сезони?

„Имамо млад састав, али жељан доказивања и надам се да ћемо бити у врху српског рукомета. Војводина и Металопластика одскачу и играће највероватније у Сеха лиги, а тек касније се прикључити у плеј-офу Суперлиге, тако да мислим да можемо да се умешамо у борбу за висок пласман. Што се личног ангажмана тиче, желим напредак у свим рукометним сегментима“, самоуверено ће Анђелковић.

Који су узори зајечарског рукометаша и какви су даљи кораци у каријери талентованог десног крила?

„Као узоре у ранијем периоду имао сам Лука Абалоа и Данца Линдберга, од домаћих играча на мојој позицији изузетно ценим Воркапића из Металопластике. Желим потпуну афирмацију на домаћој сцени, тренирам напорно за тако нешто и касније одлазак у неку од најјачих европских лига“, поручује десно крило нишког Железничара.

Лазару Анђелковићу стигао је нови позив јуниорске репрезентације Србије, која је у периоду од 26-29. јуна требало да одржи мини припреме у Београду, али због тренутне ситуације везане за корона вирус, окупљање је отказано, истиче у разговору за „Глас спорта“, још један изданак зајечарске школе рукомета, кога уз предан рад, који га је до сада красио чека још много лепих момената, како у клупском, тако и репрезентативном дресу.

Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Уколико преузимате комплетан текст и фотографије, или већи део текста, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз линк ка изворној вести.