Џудо, самбо, бразилски џиу џицу („Jiu-Jitsu“), греплинг („Grappling“) и рвање. Све то и још много тога, биле су неке од спортских тема које смо претресли на разговору са Милошем Јанковићем. Зајечарац рођен 1990. године, један је од ретких бораца из града на Тимоку који у серијама доноси медаље са великих такмичења.
„Све је почело за неке можда и касно 2008. године, када сам озбиљније почео да се бавим борилачким спортовима, по повратку из средње школе, коју сам похађао и завршио у Нишу. Први тренери Дане Тодоровић и Никола Дишковић заразили су ме џудом, касније је дошао и самбо, а упоредо сам откривао још неке дисциплине“, наводи на почетку разговора за „Глас спорта“ Јанковић.
Освајач бројних медаља са џудо и самбо шампионата, где је наступао за Џудо самбо клуб „Тимок“, борац са великим искуством „греплинг“ борби и мечева на отвореним првенствима и куповима Србије је последњих пар година кренуо са једним традиционалном спортом. Непосредан повод за разговор је чињеница да су чак три Зајечарца пре само две недеље освојила три медаље на Првенству централне Србије. И то све не би било чудно, да се то није десило док су наступали за екипу Смедерева и то у рвању слободним стилом.
„Максимално коректни људи из управе Смедерева за које наступамо већ неко време из разлога што рвачког клуба нема како у Зајечару, тако и на целом истоку Србије. Пут, опрема, смештај, све нам је обезбеђено, а имамо прилику да одмеримо снаге са најбољима у рвању слободним стилом“, истиче Јанковић.
Милош Јанковић је у категорији до 125 килограма освојио сребрну медаљу, исти успех остварио је и Миљан Станимировић у конкуренцији рвача до 79 килограма, док је трећи Зајечарац Вељко Стефановић освојио бронзано одличје у конкуренцији јуниора до 80 килограма.
„Сјајан турнир за нас и одлична припрема за предстојеће Првенство Србије у Кањижи, где ћемо видети где смо у односу на најбоље рваче у држави. Што се шампионата Централне Србије тиче, Крагујевац, Чачак, Краљево, Ваљево, Ниш, сви они имају одличне такмичаре и клубове, али су тимови са севера Србије на заиста невероватном нивоу, што се тиче самих услова за рад и припрему“, наглашава Јанковић.
Војвођанска рвачка Академија у Кањижи стварно је нешто посебно, а за крај разговора питамо Јанковића има ли жеље за отварањем рвачког клуба у Зајечару. Сигурно је да има и интересовања, много младих би дошло да тренира један од најстаријих светских спортова, који су били присутни и на првим олимпијским играма, а остали део највећег планетарног такмичења до данашњих дана.
„То је циљ коме ћемо се свакако посветити у наредном периоду. Имамо петнаестак чланова који редовно тренирају џудо, самбо, бразилски џиу џицу и рвање у хали спортова на Краљевици, а надамо се да ће их бити све више и више. Полагање за тренерска лиценце и звања, стручно усавршавање, такође је нешто што ће нас додатно приближити циљу, а то је коначно покретање рвачког клуба у Зајечару“, закључује за „Глас спорта“ Јанковић.
Упорност, снага, жеља, воља и хтење потребни су за постизање резултата у било ком спорту, а поготово у оним дисциплинама у којима је поред талента неопходно и много одрицања. Милош Јанковић већ 15 година показује да када се нешто довољно жели и за то напорно изгара, онда је само небо граница. „Глас спорта“ жели пуно среће у наставку спортске каријере овом стаменом Зајечарцу и оцу троје деце уз договор да наредни разговор буде на отварању рвачког клуба.
Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Уколико преузимате комплетан текст и фотографије, или већи део текста, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз линк ка изворној вести.