ПЕТАР ПОПОВИЋ – КОШАРКАШКА ПРИЧА ВЕЛИКОГ БОРЦА

Када си поштен према себи и другима, и када дође време да се осврнеш иза себе и подвучеш црту, нема због чега да се кајеш. Управо том логиком, водио се јунак наше приче, читаве своје каријере. Више од 20 година дао је кошарци, а поред Србије играо је у Италији, Шпанији, Русији, Немачкој и Турској и свуда је био миљеник навијача.

Петар Поповић, центар старог кова, каквих је све мање на паркетима, беспоштедни борац, члан своје Црвене звезде у чак четири наврата, у коју се три пута враћао, јер кажу да се правим љубавима увек враћамо, репрезентативац Србије и Црне Горе, златни „студент“ на Универзијади са Југославијом 2001. године, бивши играч Хемофарма, Бенетона, Хувентуда, Естудијантеса, Спартака из Санкт Петербурга, Алијаге из Измира, немачког Артланда и на крају Металца из Ваљева, где је завршио своју играчку каријеру. Због једног обећања, али о томе нешто касније.

Овај кошаркашки ас, рођен је 28. јула 1979. године у Београду. Кошарком је каже, почео да се бави сасвим случајно, а његов долазак у Зајечар на завршницу Европске недеље спорта искористили смо за овај спортски разговор и евоцирање успомена.

„Са 12 година на први тренинг у КК „БАСК“ просто ме је одвукао тадашњи професор физичког васпитања, с обзиром на то да сам био највиши у разреду, иако ме у то време игра под обручима није уопште занимала. Тада све креће убрзаним ритмом, одличне партије у млађим категоријама и посебно победа над Звездом, препоручиле су ме српском великану и већ са 14 година задужујем црвено-бели дрес“.

Прелазак у сениорску кошарку није текао глатко?

„По завршетку јуниорског стажа проценили су да сам још зелен за први тим. Желео сам да играм и одлазим у Суботицу, у екипу Спартака, где стичем непроцењиво искуство у Првој лиги тадашње Југославије. Вратио сам се у Звезду после добре сезоне, међутим тада је владао хаос, променили смо неколико тренера у једној сезони, успели да обезбедимо опстанак, што је у том тренутку било и најбитније“, истиче Поповић.

Следи прекретница каријере и одлазак у Хемофарм?

„У Вршцу сам у потпуности сазрео као играч. Биле су то сјајне године, изузетни тренери Лукајић, Русо и никад прежаљени Ацо Петровић, а титула првака Јадранске лиге и полуфинале Улеб купа, остају записани за сва времена“, с поносом истиче Поповић.

Хемофарм је у то време био најконкурентнији Партизану?

„У финалу Суперлиге поражени смо након тројке садашњег тренера црно-белих Шћепановића преко тројице играча, укључујући и мене, у последњој секунди четвртог меча у Вршцу. Горак укус остао је те 2004. године, али ипак је то за мене била година праве играчке афирмације“.

После одличних игара у Хемофарму стигао је и позив у репрезентацију Србије и Црне Горе за Олимпијаду у Атини?

„Понос и испуњење снова је за мене представљало то лето, али нажалост није се све завршило како смо планирали. Након два несрећна пораза у последњим секундама од Аргентине и Италије, каснијих финалиста, тотално смо потонули против Кине и завршили такмичење у групи. Ипак, сама чињеница да сам се нашао на списку Жељка Обрадовића била ми је велика сатисфакција и подстицај за будућност“, наглашава Поповић.

Наредна година донела је и малу „освету“ црно-белима у финалу Јадранске лиге. Екипа предвођена капитеном Небојшом Богавцем, искусним Миленком Топићем, на клупи је био Жељко Лукајић, каква су сећања на ту сезону?

„Велики је то успех једне сјајне генерације играча и клуба из једног малог града. Били смо најбољи и у регуларном делу сезоне, који смо завршили на првом месту, а подсећам, тада су и Олимпија и Цибона били евролигаши, био је ту Партизан предвођен Вујошевићем и Дејаном Милојевићем, амбициозна Звезда, ФМП, тада под називом Рефлекс, као актуелни шампион Јадранске лиге, а титула је отишла у Вршац из Пионира“, с поносом истиче Поповић.

Након тога, коначно је дошло време за инострани ангажман. Позив великана из Италије није могао да се одбије?

„Бенетон из Тревиза, евролигаш, на клупи Дејвид Блат о чијим успесима не треба трошити речи, директор Маурицио Герардини, сигурно један од најбољих оперативаца у Европи и даље, касније радио у Торонту, последњих година је у Фенербахчеу. Када вас такви људи одаберу и позову, сигурно је да сте нешто добро радили. Велика част, али и обавеза“, каже овај 211 центиметара високи горостас.

Сјајна сезона у Тревизу, пехар шампиона Италије, добре бројке у Евролиги и повратак у Црвену звезду? Како се то догодило?

„Поклопиле су се коцкице. Бенетон се нашао у финансијским проблемима, а ја сам остао недоречен у црвено-белом дресу, супруга је била трудна и желео сам да се дете роди у Београду“, истиче Поповић.

Добио си улогу носећег играча, уз Гуровића, Драгићевића, Радивојевића и Антића, бројке су биле одличне, постигнути су неки изузетни резултати и победе, нарочито се памти декласирање Реала у „Пиониру“ са убаченом „стотком“, али пехари су поново заобишли Мали Калемегдан?

„Четвртфинале Улеб купа свакако је резултат за поштовање, негде нисмо имали ни среће, посебно се памти та чувена тројка Дробњака из аута у последњим секундама финала Суперлиге, али свакако смо могли и више. И тада је промењен тренер, уместо Шакоте стигао је Караџић, али ето завршило се како се завршило“, наводи Поповић.

Следи нови одлазак у печалбу, овог пута у Шпанију, где се увећава колекција трофеја?

„Хувентуд и Бадалона се памте за сва времена. На клупи је седео велики Аито Гарсија Ренесес, играли голобради Рики Рубио, затим Руди Фернандез, Лубош Бартон, Јан Јагла, Демонд Малет… Невероватна сезона, освојили смо Улеб куп и шпански Куп краља, то су и даље последњи велики резултати овог европског великана“, с поносом истиче Поповић.

Након тога, још две сезоне у Шпанији, у сигурно најјачој европској лиги?

„Две прелепе године провео сам у Естудијантесу, обе сезоне успели смо да обезбедимо пласман у плеј-оф, међу 8 најбољих екипа, тако да су године проведене у Мадриду биле и више него успешне“.

После три године на југу Европе, стиже позив из Русије 2010. године, из амбициозне средине и нови трофеј?

„Спартак из Санкт Петербурга правио је занимљиву причу. Поново сам заиграо с Пером Антићем, био је ту и Патрик Беверли, садашњи играч НБА лигаша „Клиперса“, Смуш Паркер, НБА шампион са „Лејкерсима, Хенри Домеркант, неколико руских репрезентативаца. Одлична сезона и освојен Куп Русије, у изразито јакој конкуренцији, предвођеној вечитим шампионом, екипом ЦСКА из Москве“, истиче Поповић.

Изненађујући, трећи повратак у Црвену звезду уследио је после сезоне у Русији?

„Светислав Пешић је те 2011. године постао тренер, а ја сам желео трофеј с мојим клубом, а чињеница да је супруга Селена, која ми је била највећа подршка поново била у другом стању, само је појачала зов с Малог Калемегдана“.

Ту сезону 2011/2012 одиграо си одлично, као водећи стрелац једне ипак младе и талентоване екипе, коју је ипак тек чекао период стабилизације?

„Играли смо два финала и оба изгубили, много младих играча, Немања Недовић, Андреја Милутиновић, Александар Цветковић, рецимо била је то прва сезона Бранка Лазића у Звезди, тако да је било заиста много успона и падова, али мислим да је захваљујући и тој сезони, кренуо каснији узлет тима и титуле које су дошле. Памтим из те сезоне једног сјајног кошаркаша Омара Томаса, који је одиграо одлично и оставио изузетан утисак и као човек и као спортиста“, евоцира успомене Поповић.

Следи одлазак у Немачку и потом Турску, где проводиш наредне две сезоне?

“Сезона у Немачкој је била добра, док је у Турској у Алијаги кренуло одлично и ништа није наговештавало да ће се завршити онако како се завршило. Одлично сам играо. На почетку смо уписали пет везаних победа против фаворизованих ривала, а на молбу клуба играо сам и са повредом менискуса. Међутим, клуб улази у финансијске проблеме и банкрот на полусезони, а на то се надовезао и проблем са повредом, па сам морао на операцију колена, која је урађена у Турској, код чувеног доктора Левента Холтена“.

Опоравак је добро прошао, а потом следи и испуњење давнашњег обећања?

„Обећао сам доктору Бошку Ђукановићу, дугогодишњем првом човеку Металца из Ваљева, који је и најзаслужнији за успон овог клуба до Јадранске лиге, да ћу каријеру завршити у Металцу. Тренер ми је постао некадашњи саиграч Владимир Ђокић, а након завршетка Суперлиге, где сам пружао добре партије, посебно против вечитих ривала, схватио сам да ми је све више времена потребно за опоравак и да је време за млађе и одлучио да окачим, што се каже патике о клин“, смеје се Поповић.

Са 35 година завршена је једна и започета друга каријера, многи се не снађу након завршетка играчких дана?

„Породица, супруга Селена и деца Максим и Каја, били су ми највећа подршка. Четири године бавио сам се интернет продајом, био далеко од кошарке и спорта, али није могло довека тако. Позив из Олимпијског комитета Србије, који је стигао почетком године нисам могао да одбијем. Човек се учи док је жив, а мислим да могу да помогнем и да имам још много тога да пружим српском спорту“, истиче овај бивши кошаркашки ас, садашњи координатор за праћење и контролу програма гранских савеза Олимпијског комитета Србије.

Петар Поповић, играч који је давао све од себе на паркету и кога су навијачи његових екипа волели, а противнички поштовали. Борба за сваку лопту била је његов заштитни знак за време играчке каријере, а нема сумње да га велике ствари тек чекају у будућности.

 

фото: КСС, КК Црвена звезда, „Старспорт“, „Спортска централа

Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Уколико преузимате комплетан текст и фотографије, или већи део текста, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз линк ка изворној вести.