Много је асова продефиловало зајечарском Краљевицом, многи од њих су проносили славу града из ког су потекли, неки су у њега дошли и ту остали, а неки нови клинци тек стасавају на рукометним теренима у граду на Тимоку.
Стефан Ћирић, рођен је у Зајечару 1991. године, а омиљена играчка од малена му је била рукометна лопта. Далек пут прошао је овај Зајечарац од првих тренинга подно Краљевице до рукомета у пустињи.
Зајечар, Црвена звезда, Обилић, „Уеска“, „Батман Беледије“, „Бер Шева“, или, Србија, Шпанија, Турска и Израел. Пун круг окренуо је овај сјајни средњи бек и бивши јуниорски и универзитетски и повремени сениорски репрезентативац Србије.
Откуд у Израелу, не толико познатој рукометној земљи, питамо на почетку разговора, прва сезона била је незаборавна?
„Сплет околности, имао сам једно непријатно искуство у Турској, стигао је позив, била су још двојица наших играча у том тренутку у Бер Шеви, дошао сам, потписао уговор и нисам се покајао. Екипа је тек ушла у Прву лигу Израела и одмах историјски успех. Пласман у доигравање, 8. место и четвртфинале плеј-офа, био је резултат изван свих очекивања. Остао сам наравно још једну сезону, ову прекинуту корона вирусом, у којој смо у тренутку прекида били на 6. месту, надомак пласмана у европска такмичења“.
Уговор је продужен до 2021. године?
„Док сам одржавао форму у родном граду, стигао је позив из клуба и жеља да и наредне сезоне будем члан Бер Шеве. Нисам се двоумио, у овом тренутку каријере, стабилност је један од кључних фактора“, наглашава Ћирић.
Док разговарамо, у свакој речи осећа се елоквенција, разумевање и изузетна љубав према рукомету Стефана Ћирића.
„Рукомет ми је дао много тога. Пропутовао сам свет, видео и прошао много тога, играо са многим и против многих мајстора ове игре. Не жалим ни због једне одлуке у каријери“, истиче зајечарски средњи бек.
Ипак, могло је све да буде и много другачије?
„Отишао сам на студије у Београд, превасходно да завршим школу, стекнем диплому и будем свој човек. Нисам желео ипак тек тако да оставим дечачку љубав. Сматрао сам да имам квалитет да се окушам у најјачем рангу такмичења. Отишао сам на пробу у Црвену звезду на препоруку бившег директора Зајечара Шљиванчанина, задовољио тадашњег тренера Бутулију, потписао уговор и отишао са екипом на припреме у Словенију и Беч“, у даху прича Ћирић.
Пуне три године био си члан српског великана, који последњих година проживљава тешке тренутке?
„Играти за клуб који навијаш и који волиш од малена је испуњење снова. Праву животну школу прошао сам у мојој Звезди. Стигао сам са 19 година, као неафирмисани играч, прошао много тога, од борбе за титулу па све до борбе за опстанак, али остају само лепа сећања и успомене“.
Један од легендарних српских играча био је тренер црвено-белих у том периоду?
„Игор Бутулија ме је довео, уследио је период доказивања од шест месеци, а када сам добио шансу нисам се више освртао. Прва сезона је била одлична, ипак Војводина је била прејака у том моменту, иако смо играли финале Купа и освојили 2. место у Суперлиги Србије, остаје жал за једним трофејом“.
На крају те сезоне стигао је и позив у репрезентацију?
„Тренер Црвене звезде Бутулија био је и селектор јуниорске репрезентације Србије, знао је колико могу и шта може да очекује од мене и уврстио ме на списак путника на Светско првенство играно у Солуну. Ипак, нисмо се прославили на том шампионату“, каже Ћирић.
Након тога, још две сезоне у дресу Црвене звезде?
„Друга сезона донела је и ново такмичење регионалну Сеха лигу, чији члан је био и мој тим. Кренули су проблеми, али успели смо колико-толико да пружимо достојне игре и афирмишемо неке младе играче. Наредна трећа сезона, била је ход по мукама, али научио сам много, опстали смо у лиги, а ја сам са 22 године, био један од најискуснијих у тиму“.
После три сезоне у српском великану, несвакидашња одлука за спортисту, прелазак из Црвене звезде у трећелигаша Обилић, како је дошло до тога?
„Дуго сам кубурио са повредом дискус херније, а пред крај треће сезоне у Црвеној звезди, све је стигло на наплату. Играо сам тада последње коло под инјекцијама, после сам три месеца ишао на разне прегледе. Већина доктора је рекла да је то крај моје каријере. Ипак, нисам желео да одустанем, вратио сам се рукомету, али у екипи Обилића, састављене углавном од студената Факултета организационих наука, који заједно наступају већ годинама и за студентски тим. Решио сам да приведем крају школовање, а уследио је позив од другара са Факултета, који махом наступају за Обилић, а пошто је екипа играла у трећем рангу такмичења, успео сам да ускладим обавезе на факултету и тренирање“, наглашава Ћирић.
Десило се нешто што је мало ко могао и да помисли, од екипе без професионалаца, дошло се до Суперлиге?
„Корак по корак, све су то школовани играчи, обучени, додуше не толико у профи режиму тада, ипак осетили смо да можемо много, успели да прескочимо прву препреку и уђемо у Другу лигу. Потом, следи и улазак у Супер Б лигу, а онда прве сезоне, за длаку нам је измакла Суперлига, док се већ наредне то питање није ни постављало. Супериорно смо ушли у Суперлигу и испунили сан многих генерација“.
Студије су текле упоредо?
„Успео сам у оном због чега сам и дошао у Београд“, смеје се Ћирић. Дипломирао сам на ФОН-у, на студијској групи Менаџмент квалитета и стандардизација, а потом завршио и мастер студије пословне аналитике, презадовољан сам што сам студирао на најбољем могућем факултету и добио право образовање, а надам се да по окончању каријере имати прилику и за примену истог, истиче зајечарски рукометаш на привременом раду у близини пустиње Негев.
Потом следи запослење, а онда и прави коперникански обрт?
„Запослио сам се у „Техноманији“, у питању је била стручна пракса у дирекцији ове велике компаније, а потом је дошло прво коло Суперлиге. Гост је био нишки Железничар, екипа с великим амбицијама те сезоне. Одиграо сам одличну утакмицу, коју је са трибина пратио тадашњи селектор Јовица Цветковић и уследио је позив на окупљање репрезентације“, каже Ћирић.
Требало је ипак решити неке административне проблеме, као што је чињеница да је управо засновао радни однос?
„Стварно ми је све деловало нестварно тих дана. Имали су разумевања на послу, добио сам дозволу да отпутујем са репрезентацијом у Аустрију на две пријатељске утакмице против домаће селекције, било је то испуњење још једног сна. Након тога, нашао сам се и на ширем списку селектора за Европско првенство“.
После полусезоне у Суперлиги, рукомет је поново постао приоритет, стигла је понуда из једне од најјачих европских лига?
„Одлучио сам да покушам, стигла је понуда из Шпаније коју нисам могао да одбијем, истиче јуниорски, универзитетски и повремени сениорски репрезентативац Србије. Екипа Уеске је била заинтересована, у питању је био тим из горње половине табеле елитне шпанске лиге. Отишао сам и добио искуство за читав живот“.
Шпанска лига је уз немачку најјаче национално такмичење на планети, како је изгледало време проведено на Пиринејима?
„Сјајно и незаборавно. Био је то неки нови ниво рукомета и живота, а уз све то, екипа је играла одлично, заузели смо у нестварно јакој конкуренцији 6. место“, подвлачи Ћирић.
Ипак, уследио је одлазак из Шпаније?
„Постојала је опција останка на још две сезоне. Није остварен пласман у првих пет и пласман у Европу, па су се у клубу одлучили за друге варијанте. Захвалио сам се на свему и отишао“.
Пут је овог рукометног „глобтротера“ даље водио у Турску, тамо су га сачекале неке не баш рукометне ствари?
„Клуб се звао „Батман Беледије“, а почело је како се само пожелети може. Све договорено је испоштовано, чак и неки новац унапред исплаћен за потпис, добро одрађене припреме, осам странаца у екипи и исто толико домаћих играча, одлично отварање сезоне, три победе у прва три кола. Ипак, отишао сам на слободан викенд за братовљеву свадбу, вратио се и сачекала ме је невероватна вест. Председник жели да се растанемо, даје ми папире, ако их не тужим за исплату преосталог дела уговора. Прихватио сам, кренула је инфлација у Турској, било је то оно стање после пуча, санкције с Русијом, превише ствари које немају везе са спортом“, не жели више Ћирић да шири причу о том делу каријере.
Сезона је већ кренула, најгоре могуће време за нови почетак?
„Вратио сам се кући да одржавам форму и у договору с породицом и менаџером видим шта и како даље. Следи већ описани позив из Израела и путовање које и даље траје“, с поносом истиче Ћирић.
Да ли је могло више, питамо овог сада већ искусног средњег, а по потреби и левог и десног бека?
„Могло је боље, али и горе. Стекао сам непроцењиво искуство, завршио школу, како образовну, тако и ону животну. Надам се да ћу моћи овом спорту да вратим све што ми је дао, каже поуздани играч израелске Бер Шеве.
Од Зајечара до Израела, дуг пут прешао је овај бивши играч Црвене звезде, члан српских репрезентативних селекција, освајач сребрне медаље на Универзијади у Јужној Кореји 2015. године, ствари су којим мало који рукометаш може да се похвали.
Стефан Ћирић већ је донео велике каријерне и животне одлуке, а за три недеље чека га и један од најлепших дана у животу, венчање и потом заједнички живот са изабраницом његовог срца.
„Глас спорта“ жели пуно среће и здравља овом сјајном рукометашу, а пре свега човеку, уз још једно подсећање да се много тога може постићи, уколико се има воље и жеље за успехом, а овај рукометаш из Зајечара још један је од оних који су се са Краљевице винули у спортске висине.
Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Уколико преузимате комплетан текст и фотографије, или већи део текста, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз линк ка изворној вести.