Синиша Михајловић, легендарни фудбалер и некадашњи селектор Србије и репрезентативац Југославије, чији дрес је носио 63 пута и постигао 10 голова, преминуо је у 54. години после дуге и тешке борбе са леукемијом. Михајловићу је болест дијагностикована 2019. године у акутном облику, а потом је био подвргнут терапији трансплантације матичних ћелија. Упркос почетним добрим вестима и његовом повратку тренерском послу у Болоњи, болест се вратила и Михајловић нажалост није успео да је победи.
И док се читав фудбалски свет опрашта од једног од највољенијих и најбољих српских фудбалера свих времена, ред је и да поменемо његов фудбалски пут.
Левоноги бомбардер је свој успон ка фудбалском врху кренуо из родног Борова села код Вуковара, а упркос интересовању Динама из Загреба, 1988. године се преселио у Војводину. У екипи са Славишом Јокановићем, Будимиром Вујачићем, Мирославом Тањгом и Милошем Шестићем, предвођен тренером Љупком Петровићем, освојио је титулу првака Југославије.
Потом следи испуњење његовог сна и прелазак у Црвену звезду, у трансферу вредном тада рекордних милион немачких марака, где је био део златне генерације црвено-белих која је освојила европску и светску титулу. У лето 1992. године одлази у Италију, најпре је играо за Рому, две године касније постао је члан Сампдорије, а 1998. Лација, у ком је остао до 2004. године, освојивши неколико трофеја од којих је најзначајнији титула првака Италије. Из тог периода остаје за сећање и тренутак када је одбио заједно са својим кумом Дејаном Станковићем да игра против своје Црвене звезде у Београду:
„Како је могу да играм против Звезде, уствари могу да направим неки пенал, дам аутогол“… рекао је те 2002. Михајловић и још тада уписао себе у легенде „Маракане“. Играчку каријеру завршио је у Интеру, где је одиграо две сезоне.
У Интеру је започела и његова богата тренерска каријера, а први тренерски посао имао је као помоћник великом пријатељу и некадашњем саиграчу Роберту Манћинију, где у тандему на клупи освајају неколико титула. Самосталну каријеру на клупи креће 2008. године у Болоњи, а после боравка у Катанији, Фиорентини, репрезентацији Србије, Сампдорији, Милану, Торину и Спортингу, 2019. се вратио у Болоњу, где је уз велику борбу са леукемијом остао читаве три врло успешне године. Колико је био омиљен, говори и чињеница да је постао почасни грађанин Болоње у том периоду, уз нескривене симпатије читаве Италије, али и комплетног фудбалског света.
Болест је на крају била јача, али такви као Синиша никад не умиру. Или као што би Црњански рекао, има сеоба, нема смрти. А сигурни смо да тамо негде и даље беспрекорно изводи слободњаке, овај изузетан пре свега човек и син свог српског народа, коме је са великим поносом припадао и коме је толико помагао.