Учитавање

Унесите термин за претрагу

ГЛАС СПОРТА ИНТЕРВЈУ

САША СТЕФАНОВИЋ – ОДБОЈКАШКА ПРИЧА О УСПЕХУ

Подели

Од Зајечара до Блиског истока далек је пут, али га је са успехом прешао један од најперспективнијих српских тренера, “наше горе лист” и рођени Зајечарац Саша Стефановић.

Још почетком априла, када се радо одазвао позиву да упути речи подршке својим суграђанима и када смо били у контакту путем друштвених мрежа и мало приближили нашим читаоцима овог давно “одбеглог сина” Зајечара (http://glassporta.rs/zajecarac-sasa-stefanovic-jedan-od-najcenjenijih-srpskih-odbojkaskih-trenera/), пао је договор да прави интервју урадимо када се за то стекну услови, а овај врсни одбојкашки зналац стигне у родни град. Обећано, испуњено. Било је много занимљивих тема, наравно одбојкашких пре свега, али и спортских уопште и оних најважнијих, животних.

Одмах наравно, о почецима који се везују за далеку 1990. годину и формирање Омладинског одбојкашког клуба “Зајечар”.

“Први тренери, код којих сам начинио прве одбојкашке кораке били су Новица Димитријевић “Шиља” и Иван “Буца” Тошић. Много им дугујем, заразили су ме одбојком и ево већ пуне три деценије, она је саставни део мог живота”, истиче Стефановић.

Било је и много успеха у том периоду?

“Памти се вицешампионска титула у Србији у пионирском узрасту, као и 3. место у Југославији у конкуренцији кадета. Ипак, по окончању средње школе, свако је отишао на своју страну, тако да није било времена да се то преточи и на сениорској сцени. Ипак ООК “Зајечар” је тада био битан фактор на српској одбојкашкој сцени у свим категоријама”.

Потом следи одлазак у Ниш, студије, али и наставак одбојкашке каријере?

“Управо тако, поред ДИФ-а, који сам уписао и касније завршио, текла је моја одбојкашка прича у Одбојкашком клубу “Ниш”, чији сам члан био и чак пет година и капитен екипе, а у то време били смо стандардни чланови Прве Б лиге”, наводи Стефановић.

Убрзо по завршетку играчке, започиње и тренерска каријера овог Зајечарца и то на истом месту?

“Понудили су ми из клуба да преузмем једну од млађих селекција, што сам оберучке прихватио јер сам желео да останем у одбојци. Било је доста добрих резултата, али највећа сатисфакција ми је да су тројица мојих играча стигли и до дреса репрезентације”.

Следи прелазак у сениорске воде, један позив је променио све?

“Један од наших најцењенијих тренера Драган Ђорђевић позвао ме је да му будем помоћник у Урумији, иранском прволигашу. Нисам оклевао и нисам се покајао уопште. Иран је велика одбојкашка нација, огромна земља, лига је организована на највишем нивоу, сигурно међу 5-6 најбољих такмичења на свету, све је за мене било једно велико и пријатно изненађење. Хотели, авиони за путовања на утакмице, клубови су сјајни, пуни иранских репрезентативаца, који сви од реда наступају у родној земљи, плус квалитетни странци и стручњаци, много сам научио тамо”, наглашава Стефановић ову епизоду, прву инострану.

Потом стиже и позив за први самостални тренерски посао?

“Нови Пазар је годинама безуспешно покушавао да се домогне суперлигашке сцене и те 2013. године, то је био једини циљ. Кренули смо сјајно, 10 победа у низу уз пораз на крају полусезоне пред домаћим навијачима, означио је да смо први део сезоне завршили као јесењи шампиони Прве Б лиге”.

Ипак, уместо наставка сјајне приче, изненађујући отказ?

“Одлучили су да наставе у другом смеру, нисам замерио, видео сам на делу да у овом послу никад ниси начисто. Ипак, растали смо се пријатељски и чекао сам нову шансу за тренерски узлет”.

Та шанса је убрзо и стигла?

“Позив мојих Нишлија нисам могао да одбијем. ОК “Ниш” је тада ушао из трећег ранга у Прву Б лигу и желели су да ја преузмем талентовани састав. Све је кликнуло врло брзо, везали смо 14 победа у низу, укупно 20 од могућих 22 у сезони и остварили дуго чекани сан многих нишких одбојкаша, повратак у Суперлигу, после равно 40 година.Тамо су Нишлије биле пре тога у време играчких дана нашег Новице Димитријевића “Шиље”.

Наредна сезона још боља и коначно велика сцена и за тебе као тренера?

“Управо тако, била је то сјајна прича, 2014/15 сезона и многи су очекивали да ћемо бити прича за једно лето. Уместо тога, изузетна наредна година и 4. место у Суперлиги и изборен пласман у Европу 2016. године”.

Два пута сте савладали Нови Пазар, који је те сезоне завршио као трећи у држави и такође изборио излазак на евро сцену. Следи помало изненађујући позив и повратак управо у Нови Пазар?

“Остали смо недоречени изледа први пут, тако да смо 2016. морали да кренемо из почетка. Били смо на прагу изненађења чак и у ЦЕВ Купу, где смо после успешно прођене препреке са Кипра, пали после велике борбе против грчког великана Паока”. То нам је дало додатни замајац за све оно што нас је чекало на домаћој сцени”.

Круна свега стигла је у марту 2017. године?

“Пласирали смо се на завршни турнир Купа, чији смо били и организатори. У новопазарској хали “Пендик” у два дана савладали смо две најбоље екипе у земљи, најпре Звезду у полуфиналу, потом и Војводину у финалу и освојили Куп Србије, први трофеј у историји колективних спортова у Новом Пазару. Тренуци за незаборав”, с поносом истиче Стефановић.

После завршетка домаћег првенства, где је освојено 2. место иза неприкосновене Војводине, дошао је ред и на следећи корак у каријери, инострани изазов, први самостални?

“Грчка и острво Сирос, екипа Финикас, све је деловало прилично идилично на почетку. Ипак, брзо сам схватио значење изреке да је овај занат хлеб са седам кора. Прихватио сам долазак, иако је тим менаџер сам скројио тим по својој вољи и без консултација довео четири странца. Упркос томе, сезону смо почели солидно, у шест кола забележили смо четири победе уз два пораза, а успели смо да изборимо пласман и на завршни турнир Купа Грчке, све у свему задовољавујући резултати. Ипак, они су одлучили да игра није била на нивоу на ком су они замислили и растали смо се након свега неколико месеци”.

Након тога, повратак на српске терене и одлазак у редове новог суперлигаша?

“Ваљево је 2018. године изборило улазак у Суперлигу, позвали су ме, склопили смо тим кадар да се ухвати у коштац са свима и морам да кажем, кренуло је како се само пожелети може. Пет мечева, четири победе уз само један пораз и одједном смо у ситуацији да играмо за прво место са Звездом која нам долази у госте. Ипак, Београђани су били прејаки за нас у том моменту и ништа то није било страшно у том моменту, колико ствари ван терена. За шест-седам месеци само једна примљена плата, играчи су почели да пакују кофере и одлазе, а и ја сам у фебруару пресавио табак и отишао, јер од ваздуха се ипак не може живети”, наводи ову невеселу ситуацију из каријере, тако својствену српском спорту зајечарски тренер.

Следи још једна ситуација за веровали или не, позив са Блиског истока и договорена па напрасно отказана сарадња.

“На препоруку Душана Петковића договорио сам се са шампионом Либана, екипом “Speed Ball” о преузимању екипе, која се такмичи у лиги која се игра од новембра до марта, уговор је потписан у мају 2019. године. Међутим, у октобру крећу протести, немири у Либану који су потпуно паралисали земљу, била је то права револуција, све је отказано, померено, блокирани су били сви главни путеви у земљи тако да од наше сарадње није било ништа”.

Ипак, мало касније стиже нови позив из далеко богатије државе из тог дела света?

“Al Faisaly“ из Саудијске Арабије, клуб из Маџме која се налази на неких сат и по времена вожње од престонице Ријада, ме је контактирао преко менаџера из Аргентине, био сам мало опрезнији после свих ових искустава, али након што сам стигао тамо и видео услове за тренинге са којима располажу, нисам се много двоумио. Потписао сам уговор на једну сезону, били смо шести на табели Прве лиге пре прекида условљеног корона вирусом.

Задовољни су били послодавци, али и тренер очигледно, чим је сарадња продужена на годину дана, какви су циљеви у наредној сезони?

“У Саудијској Арабији важи правило два странца, имамо нашег Немању Божића, родом из Брчког, који игра на позицији коректора, а за наредну сезону смо ангажовали појачање на пријему сервиса, где ће нам се придружити Бразилац Кајо. Циљ је пласман у прва четири тима и плеј-оф, апсолутно мислим да имамо квалитета за тако нешто. Што се клуба тиче све је одлично организовано, тренирамо у Ријаду, где живи и већина играча, док само утакмице играмо у Маџми, одакле долази клуб”, истиче Стефановић, који се за нови одлазак на Блиски исток спрема средином августа.

Ове године била је заказана и прослава 30 година постојања Омладинског одбојкашког клуба Зајечар?

“Због целе ситуације у вези са пандемијом и ванредним стањем померили смо то за неку бољу прилику. Надам се да ћемо се што пре срести и евоцирати успомене, Буца, Мушоки, др Андрија, Деки Тошић и многи други, овог пута нажалост без нашег Шиље, који нас је раније напустио и оставио велику празнину”, наглашава овај перспективни одбојкашки тренер.

За крај, неки будући циљеви и жеље за наставак каријере?

“Повратак у Европу, не по сваку цену наравно, као и пре свега рад у некој од репрезентативних селекција Србије је моја велика жеља и надам се да ћу то и остварити у наредном периоду, каже Стефановић.

Уз предан рад и много труда ништа није немогуће, што показује и ова прича још једног изданка зајечарске школе спорта. “Глас спорта” од срца жели још много трофеја и успеха Саши Стефановићу, а ми ћемо наравно бити ту, да све то и забележимо.

 

Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Уколико преузимате комплетан текст и фотографије, или већи део текста, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз обавезни линк ка изворној вести.

 

 

 

Тагови

Оставите ваш коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *