БОБАН СТОЈАНОВИЋ – ЖИВОТ У РИНГУ ЗАЈЕЧАРСКОГ ШАМПИОНА

Спортска и борилачка легенда Зајечара. Беспоштедан борац у рингу, такав на послу и у свакодневном животу.

Вишеструки првак Србије, шампион Балкана и Европе у кик боксу, Бобан Стојановић рођен је у граду на Тимоку 1978. године.

Док разговорамо у просторијама Спортског савеза града Зајечара, у гласу се осећа одлучност. Нема жала за неким прошлим временима, само лепих успомена и непроцењивог искуства, али и спремности да се то подели са новим генерацијама зајечарских бораца.

Како је све почело, откуд баш кик бокс у граду где је ипак традиционално бокс деценијама био један од најуспешнијих и најпопуларнијих спортова, питамо за почетак разговора?

„Од малена су ме привлачили борилачки спортови, а на први тренинг отишао сам 1992.године, био је то неки зачетак фул контакт борбе код нас, још увек то није било званично, већ у оквиру Кунг фу клуба. Тренер је био Мирослав Динић, а тадашње санда борбе су биле нешто посебно за мене, три рунде на татамију и тако је све кренуло“, истиче Стојановић.

Брзо су дошли и први успеси?

„Постао сам јуниорски првак Југославије у категорији до 71 килограма, много ми је помогао тада и радио са мном покојни Драгослав Николић Ниџа, легенда каратеа и борилачких спортова Зајечара, који ће и касније имати велику улогу у мојој каријери“.

Следи одлазак на студије у Земун, али и наставак каријере?

„У Земуну је моја каријера отишла на један сасвим нови ниво. Хала „Пинки“ и Кик бокс клуб „Земун“ били су нешто невероватно, прави дрим тим бораца. Иван Сочо, Дејан Милосављевић, Зоран Шијан и многи други врхунски борци тренирали су тада и такмичили се у Земуну. Постали смо вишеструки прваци Србије и Југославије, а тада сам и кренуо с мојом категоријом до 81,4 килограма, којој ћу остати веран до краја каријере“.

Пуних пет година, од 1999. до 2004. године, Стојановић је провео у Земуну, а потом је уследио повратак у родни град?

„По завршетку Академије, запослио сам се у Полицијској управи Зајечар и остварио још једну своју жељу, добивши посао инспектора. Ипак, нисам могао да оставим кик бокс, још шест месеци такмичио сам се за Земун и онда већ 2005. године долази коначно до реализације идеје о формирању Кик-бокс клуба „Зајечар“, с поносом истиче овај вишеструки српски шампион у чему му је велику помоћ поново пружио покојни зајечарски спортски великан Драгослав Николић Ниџа.

Иако су многи мислили да неће тако лако моћи да усклади обавезе на послу и тренинг, стиже награда за целокупан дотадашњи рад и позив у репрезентацију?

„Од 2006. до 2010. био сам члан репрезентације Србије, као борац А класе и тиме остварио своје снове. Већ прве године у репрезентацији дошла је и прва титула на Балканском првенству, а представљао сам Србију и на Светским првенствима у Скопљу и Београду 2007. године. На традиционалном Светском купу у мађарском Сегедину у изузетно јакој конкуренцији у три године имам освојене три медаље, две сребрне и једну бронзану, тако да су те године у репрезентацији биле и више него успешне, наводи Стојановић.

Негде у то време креће и твој улазак у професионалне воде, како је то изгледало?

„После више од 15 година у кик-боксу желео сам да се опробам у профи борбама, осећао сам да могу и да сам спреман и на тај корак. До тада нисам имао правог тренера, са мном су радили Ниџа и мој кум Синиша Владимировић из Бора, али за тај искорак потребна ми је била и додатна помоћ. Срђан Радуловић из Ниша, постао је мој лични тренер и неко коме дугујем велику захвалност за све што је уследило у каснијем периоду“, каже Стојановић.

Пуне три године од 2007. до 2010. године, наш саговорник имао је устаљену дневну рутину и недељну маршруту. Како је све то изгледало у том периоду?

„Рано устајање и трчање пре посла, најчешће са Силвестером Ћелићем и Драгославом Николићем, потом туширање и одлазак на посао. Након посла, одлазак за Ниш и тренинг са мојим тренером Радуловићем и тако минимум четири пута недељно. Велику подршку имао сам тада и од града Зајечара, али и Полицијске управе, нарочито што се тиче одласка на припреме и велика такмичења“.

На ред долазе и прве профи борбе и касније и велики резултати?

„Већ 2008. године одрадио сам две одличне борбе са најбољим црногорским борцем у дисциплинама лоу кик и фул контакт, Милојем Петровићем. Две борбе одржане у Зајечару у Будви, из којих сам изашао као победник умногоме су одредиле мој каснији пут“, истиче Стојановић.

Прве титуле стижу након тога?

„Почетком 2009. године у мечу за титулу првака Србије у дисциплини лоу кик („Low Kick“) у категорији do 81,4 килограма на борбу ме је изазвао Един Пулић из Новог Пазара, где је и одржан меч за појас шампиона. Победио сам нокаутом и прекидом у петој рунди и освојио профи титулу првака Србије“.

Следе и међународне борбе и мечеви за нове титуле и појасеве?

„Већ у јулу 2009. године изазвао сам Бугарина Христомира Ранчева на меч за титулу првака Балкана. По несносној врућини у хали спортова на Краљевици у Зајечару, у великој борби славио сам на поене и освојио и балкански појас, каже Бобан Стојановић.

Круна свега била је ипак титула првака Европе, освојена пред домаћом публиком?

„Зајечар, 12. јун 2010. године. Противник Марин Росо из Хрватске и моја вероватно најбоља профи борба, победа нокаутом и прекид у трећој рунди остају записани за сва времена.

Ипак, недуго затим тешка повреда и крај профи каријере?

„Крајем 2010. године отишао сам на Првенство Европе с репрезентацијом у Азербејџан, одрадио борбу, осетио бол у врату, мислио да ће то проћи, нисам баш много обраћао пажњу, међутим када сам се вратио у Зајечар, на тренингу потпуна парализа десне руке, нисам знао шта се дешава. Лекари су отклонили недоумице. Оштећење пршљена и нерава и наравно крај професионалне каријере у 32. години живота“.

Прерано, сигурно је могло далеко више, тада тек почињу праве године за борце, питамо овог спортског ентузијасту, да ли је вредело?

„Опет бих све поновио. Можда неке ситнице и ствари не, али кик бокс би поново био мој избор. Тренирам и даље, учим нове генерације зајечарских кик-боксера, саветник сам и стручни сарадник у Кик-бокс клубу „Фајт тим 019“ из Зајечара, иначе наследнику КБК „Зајечар“, има ту штофа и материјала за велике ствари. Имамо младе и тренере и борце, ту су Никола Миленковић и Бојан Андрејић као тренери, мали Александар Милојевић, пред којим је лепа каријера, ако буде вредно тренирао и слушао савете старијих и искуснијих“, наводи Стојановић.

Пред решењем је и дугогодишња рак рана зајечарских борилачких спортова, добијање простора за тренинг?

„У насељу „Два брата“ у Зајечару млади људи који сада воде клуб, откупили су просторије бившег МЗ-а, неких 200 квадрата и у току је сређивање простора у коме ће своје место наћи сви они који то буду желели. Биће заступљени и карате, кик бокс, бокс… Планирамо и враћање неких људи који сплетом околности нису више на зајечарској борилачкој сцени. Ја сам ту колико могу да помогнем тим младим људима, пре свега саветима и својим познанствима која сам стекао за скоро три деценије у кик боксу“, истиче Стојановић.

Не можемо, а да не питамо који су најбољи борци са којима се сусрео Стојановић у дугогодишњој каријери?

„Тешко питање, али свакако су у врху Ненад Пагонис, од кога сам и изгубио једном у борби по К1 правилима, затим Урош Богојевић, било је ту и сјајних бораца из Русије, Белорусије и Пољске са којима сам се сусретао на Светском купу, све у свему плејада изузетних такмичара, подвлачи Стојановић.

Рођени борац и шампион. Непоражени првак Србије, Балкана и Европе у професионалној каријери. Зајечарац, светски а наш, даме и господо, Бобан Стојановић, инспектор Министарства унутрашњих послова, муж, отац две ћерке, тренер будућих шампиона и доказ да се и из малог места може много, ако се то довољно жели.

„Глас спорта“ жели много среће и здравља овом изузетном спортисти и човеку, уз још једно подсећање да се много тога може постићи, уколико се има воље за успехом, а овај кик боксер из Зајечара још један је од оних који су се са Краљевице винули у спортске висине.

Напомена: Сви медији који преузму текст, фотографије, видео, дужни су да наведу извор – „Глас спорта“(glassporta.rs), као и да поставе линк ка изворној вести. Уколико преузимате комплетан текст и фотографије, или већи део текста, мора се нагласити да је текст преузет од Гласа спорта (glassporta.rs), на почетку и крају текста, уз обавезни линк ка изворној вести.